Knji­žev­nik Ili­ja La­ku­šić ne­dav­no je ob­ra­do­vao či­ta­lač­ku pu­bli­ku no­vim dje­lom – ro­ma­nom ,,Ra­ne de­se­te” ko­ji je ob­ja­vljen u iz­da­nju Za­vo­da za udž­be­ni­ke – Is­toč­no Sa­ra­je­vo. Sa La­ku­ši­ćem smo raz­go­va­ra­li o no­vom dje­lu, in­spi­ra­ci­ja­ma, uti­ca­ju na nje­gov stva­ra­lač­ki opus, sna­la­že­nju u raz­li­či­tim žan­ro­vi­ma, ali i pla­no­vi­ma.
● Vaš no­vi ro­man no­si neo­bi­čan na­slov. Za­što „Ra­ne de­se­te”?
– S kra­ja pro­šlog vi­je­ka usta­no­vlje­na je omra­že­na sin­tag­ma „ra­ne de­ve­de­se­te”. Po­mi­slio sam da ne bi bi­lo lo­še po­nu­di­ti knji­žev­nu re­pli­ku „ra­ne de­se­te” ko­je bi ozna­ča­va­le po­če­tak ovog vi­je­ka. Uvje­ren sam da se u tom pe­ri­o­du de­si­la naj­krup­ni­ja mi­je­na u svim slo­je­vi­ma dru­štve­nog funk­ci­o­ni­sa­nja od eko­no­mi­je, so­ci­o­lo­gi­je, po­li­ti­ke, a na­da­sve mo­ra­la i iden­ti­te­ta. Sma­trao sam da bi bio ve­li­ki knji­žev­ni pro­pust da se ta či­nje­ni­ca ne za­bi­lje­ži. Te­ku­će in­for­ma­ci­je su „za je­dan dan”, a ro­man - tre­ba­lo bi da osta­je kao traj­ni svje­dok. To sam ov­dje uči­nio kroz in­ten­ziv­nu iro­ni­za­ci­ju sma­tra­ju­ći da bi sva­ki „ozbi­ljan” go­vor bio na­i­van.
No, sa knji­žev­nog aspek­ta, ov­dje je da­le­ko va­žni­je ne­što dru­go. Po­ku­šao sam da se ob­ra­ču­nam sa usta­lje­nom for­mom ro­ma­na. Sma­trao sam da je „ve­li­ki” ro­man uda­rio gla­vom u pla­fon još ro­ma­ni­ma Tol­sto­ja i Do­sto­jev­skog i da tre­ba po­tra­ži­ti mo­guć­nost da se pre­i­spi­ta ka­rak­ter fa­bu­le. Kroz nju je pro­za uve­li­ko za­pa­la u vo­a­jer­ske zam­ke. Pre­va­zi­ći to, mo­žda je pre­tje­ra­na am­bi­ci­ja, ali sam, či­ta­o­ci­ma će bi­ti ja­sno ako ih bu­de, na­pra­vio ra­di­ka­lan ot­klon iro­ni­zu­ju­ći rad­nju. Na­pra­vio sam to i kroz li­ko­ve ko­ji se od pr­ve do zad­nje stra­ne od­ro­nja­va­ju i glav­ni lik, ako on to je­ste, po­ja­vlju­je se tek pred kraj pri­če.
● Ro­man je ob­ja­vljen u iz­da­nju Za­vo­da za udž­be­ni­ke – Is­toč­no Sa­ra­je­vo. A oda­bran je kao je­dan od naj­bo­ljih iz­me­đu še­zde­se­tak ru­ko­pi­sa, ko­li­ko je pri­sti­glo na kon­kurs...
- Baš ta­ko. Či­ta­nje ve­li­kog bro­ja ru­ko­pi­sa tra­ja­lo je po­la go­di­ne. Go­to­vo sam za­bo­ra­vio gdje mi je tekst kad mi je po­čet­kom sep­tem­bra za­zvo­nio te­le­fon – ro­man je iza­bran za štam­pa­nje, re­kli su. Imao sam, po­tom, ve­o­ma pro­fe­si­o­nal­nu i lju­ba­znu sa­rad­nju sve do štam­pa­nja. Knji­ga se već po­ja­vi­la na Ba­nja­luč­kom saj­mu, a ovih da­na će bi­ti pro­mo­vi­sa­na i na Be­o­grad­skom. No to je sa­mo ono što se kao pro­ce­du­ra de­ša­va oko knji­ge, a za auto­ra je va­žna sa­mo knji­ga.
● Vi ste po­zna­ti kao pje­snik, ipak ovo ni­je Vaš pr­vi ro­man...
- Da. Kra­jem de­ve­de­se­tih ob­ja­vio sam još dva, ali ov­dje se či­ta sto­je­ći. No, sre­ćom, vo­lim da me zna­ju pre­ko po­e­zi­je, a, ko­ga bu­de in­te­re­so­va­lo, zna­će i pre­ko pro­ze. Imam po­tre­bu da po­vre­me­no pro­mi­je­nim ža­nr. To me ob­na­vlja. Ta­ko se ba­vim i sa­ti­rom, ese­jem, po­e­zi­jom za dje­cu... za­vi­sno od ide­je i ener­gi­je ko­ju autor mo­ra pre­po­zna­va­ti.
● Ka­da mo­že­mo oče­ki­va­ti pro­mo­ci­ju pred ov­da­šnjom pu­bli­kom?
- Ro­man je tek sti­gao. Zna­či da sam do­volj­no ura­dio za nje­ga ti­me što sam ga na­pi­sao. Ni­je­sam ne­str­pljiv u smi­slu pro­mo­vi­sa­nja. Pro­za ni­je za gla­sno či­ta­nje. Sa knji­gom se tre­ba na­ći na­sa­mo. Ona tra­ži slo­bo­dan dan i do­bru at­mos­fe­ru za ko­mu­ni­ka­ci­ju iz­me­đu či­ta­o­ca i knji­ge.
● Ima­te pri­lič­no ve­li­ki opus. Si­gur­no ste ima­li i svo­je uz­o­re u li­te­ra­tu­ri ?
- Sma­tram da je bi­bli­o­te­ka mje­sto ne­pre­kid­nog du­hov­nog tre­nin­ga, ali ja sam na­sto­jao da pre­pi­su­jem ži­vot. A ži­vo­tom sam sma­trao po­naj­vi­še ono što nam pro­mi­če kao ne­va­žno, a na kra­ju se is­po­sta­vlja kao ključ­no. Sva­ki čo­vjek je ve­li­ko skla­di­šte mo­ti­va. To sam uva­ža­vao i po­ku­ša­vao da pre­po­znam i ar­ti­ku­li­šem taj lič­ni po­vod, da mu dam ne­ku op­štu di­men­zi­ju, upa­ku­jem u ri­je­či i stil. Ta­ko uob­li­če­nu tvor­bu is­po­ru­ču­jem či­ta­o­cu. Na­rav­no, imao sam i uti­ca­ja u tom smi­slu što su dvi­je knji­ge pre­su­di­le mom ži­vo­tu. Na me­ne su pri­je i iz­nad osta­lih uti­ca­li Bu­kvar i Bi­bli­ja. Kroz pr­vu sam na­u­čio slo­va i pre­vla­dao uslov da ko­mu­ni­ci­ram sa pa­pi­rom. On je ostao ma­tri­ca u ko­joj sam pro­ho­dao. Bi­bli­ja je do­šla ka­sni­je. Nju sam či­tao kao što se vo­da pi­je i to još tra­je. Ona me je kul­tu­ro­lo­ški i me­ta­fi­zič­ki uob­li­či­la. Ona ni­je knji­ga, ona je hra­na.A. ĆU­KO­VIĆ


Iz duše ra­ste po­e­zi­ja

● Pret­po­sta­vljam da će­te se sva­ka­ko vra­ća­ti po­e­zi­ji?
- Na­rav­no. Već sam se vra­tio. Pje­snik, i ka­da ne pi­še, osje­ća da iz nje­ga „ra­ste” po­e­zi­ja. Kako se ri­tam i mu­zi­ka use­le u auto­ra i on se vi­še ne mo­že uda­lji­ti od se­be. Čud­no je to – još imam ra­dost stva­ra­nja. Kad mi ne­ko po­klo­ni knji­gu po­e­zi­je, ja je pro­či­tam do ku­će. To je onaj eros kre­a­ci­je, a ne uobi­ča­jen simp­tom po­vr­šne ve­se­lo­sti, ko­ja je ta­ko­đe va­žna, ali je nje, na­ža­lost, sve ma­nje.